Nije neobično da vidimo da neki od proizvoda koji vode poreklo iz Google-ovih laboratorija kod nespecijalizovane IT štampe budu pogrešno interpretirani za šta je delimično krivo i marketinško odeljenje kompanije.
Javno predstavljanje tokom I/O programerske konferencije Web programerske konstrukcije nazvane Google Wave je izazvalo naslove čiji je opseg bio od toga da Google izdaje proizvod koji je konkurencija Microsoft-ovom SharePoint-u, preko društvene mreže sledeće generacije do serije ekstenzija za pretraživače koji treba da budu rival Mozilla-inom Jetpack projektu, da bi se celokupna priča zaokružila kako je u pitanju kompanijin podli plan da pokvari i unese zabunu kada je u pitanju HTML 5 standard.
Izuzimajući poslednju, ne bismo imali protiv da je u pitanju bilo koja od navedenih tehnologija. U suštini Wave je arhitektura i to ne potpuno nova. U pitanju je staro rešenje veoma starog problema: sinhronizacije u distribuiranim aplikaicjama. Arhitekte baza podataka znaju bolje od bilo koga da problem sa održavanjem distribuiranih baza podataka je taj da višesturki korisnici mogu izazvati promene koje su konfliktne jedne sa drugima što dovodi do dispariteta i različitih verzija.
Trenutno, transakciono modeliranje rešava ovaj problem, ali direktniji i jednostavniji pristup sa matematičke tačke gledišta bi bio jednostavno prevesti svaku operaciju, ili svaku promenu korisničkog zahteva u bazu podataka – svaku komandu sa klijenta do servera – u figurativni matematički jezik tako da komanda uzme u obzir promene koje su istovremeno kreirane od različitih korisnika. Ovo je jednostavan koncept na papiru.
Ipak njegova primena je bila relatvno nemoguća do sada uglavnom zato što brzine i konektivnost nisu još uvek bili takvi da omoguće primenu ovog modela. Ali Google je uspeo da ovu tehnologiju prilagodi u određenoj meri pa je tako ovom konceptu dao šansu. Operativne transformacije (OT) su način pisanja svake od transakcija tako da uzme u obzir sve ostale pre nego što ih izvrši – ovo može da da za rezultat neke veoma sofisticirane opcije povezivanja.
Jedan od načina na koji ovo funkcioniše je uspostavljanje tipične hijerarhije arhitekture baza podataka. I dok se o bazi podataka tipično govori kao o jezgru u kojem se sve promene dešavaju, OT obrće koncept generisanjem modela promene koji bi se najkraće mogao opisati kao Feyneman-ov dijagram promene u kvantnoj fizici.
Ovde, baza podataka ili „dokument“ koji na kraju imaju koristi od promene se koriste da predstave samu promenu ili kako ih arhitektura naziva „“wavelet-e“. Teškoće koje su ovde opisane bi mogle u potpunosti da budu eliminisane na „serverskoj strani“ odnosno na strani Google-a koji obezbeđuje tehnologiju.
Programeri sa druge strane mogu jednostavno da se koncentrišu na dobijanje signala, slanje poruka koje pokreću njihove sisteme bez ikakvih problema koji su ranije bili poznati. Na primer programer može da uzme kod za Google Docs, prepiše ga tako da višesturki korisnici mogu da edituju dokument uzastopno. Ovo zahteva klijent/server arhitekturu masovnog opsega ali Google je dovoljno velika kompanija da bi ovako nešto mogla da obezbedi.
Kada je ovako nešto moguće nije dalek put da se izmeni isti sinhronizovani alat za obradu teksta i konvertuje i aplikaciju za instant poruke. Ukoliko neko piše, crta, ubacuje linkove i slike u isti fajl u relanom vremeni onda sam dokument postaje de facto alat za poruke. Mogućnosti su ogromne, pa tako korisnici mogu u bliskoj budućnosti dobiti mnoge poboljšane aplikacije iz raznih sfera interneta i IT tehnologija.
